Narukvica

Plavo – zelena je. Sestra mi je malopre isplela, mala sestra, ima 7 godina. I šta ona zna?
Dve boje, radoznale boje.

Plava kao nebo, more, a zelena?

Ne znam, zelena mi je omiljena boja i podseća me na tebe.

Livada, da.

Livada je zelena, još kada nas dvoje ležimo na njoj, sami.

Samo ti, ja, plavo nebo i zelena livada.

Ostaću

M. N.

Noćas ću biti poštar.
Zvoniću tri puta.
Neću zvoniti dva puta
jer ja nisam pravi poštar.
Ja sam neki drugi poštar,
neki koji zvoni tri puta.
Neki koji ne nosi obična pisma,
već onaj što nosi svoja pisma.
Noćas ću biti poštar,
i nosiću svoja pisma.
Nadam se da ću nekoga nasmejati.
Nadam se da ću nekoga ugrejati.
Ja zapravo neću ni zvoniti,
ja ću ih samo tiho ostaviti,
pa neka se iznenade.
Nadam se da vole iznenađenja.
Ja sam poštar koji nije poštar.
Zvoniću tri puta, ali niko neće čuti.
Pisma će nositi moje inicijale,
ali niko neće znati ko sam.
Noćas ću biti niko.
Noćas ću biti bilo ko.
Tiho ću te zavoleti.
Zaspaću pored tebe.
Probudićemo se zajedno.
Bićemo beskonačni, još jednom.
Ostaćeš pored mene.
Ostaću pored tebe.

View original post

Mrzim te ili ne? Ne znam

Na neki način – ne osećam ništa prema tebi. Ništa. Prazno. Samo vazduh postoji. A sa druge strane, ako ima uopšte druga strana, e tu je problem..

Osećam sve ono što bi trebalo da oseća recimo čovek prema psu, da. Ljubav, pažnju, brigu, pa čak i da razume njegov lavež.

Ali ostaje pitanje.

Da li te mrzim ili volim? Ili nešto između? 
Reci mi ti..